Klasteri i povecanje domace konkurentnosti

Klasteri i povećanje domaće konkurentnosti
(Esej iz Strategijskog Menadzmenta)

" Nacionalni prosperitet se ne nasleđuje, nego stvara. Međutim, njega ne stvaraju prirodno bogatstvo, radna snaga, kamatne stope ili vrednost nacionalne valute. Konkurentnost nacije zavisi od sposobnosti njene privrede da se inovira i unapređuje. Zahvaljujući pritisku i izazovu, kompanije ostvaruju prednost u odnosu na najbolje svetske konkurente. One stiču korist od postojanja jake domaće konkurencije, agresivnih domaćih dobavljača i zahtevnih lokalnih kupaca. "

Majkl E. Porter

Klasteri predstavljaju vaţan deo globalne privrede, jer podstiču drţavnu, regionalnu i lokalnu konkurentnost. To su geografske koncentracije međusobno povezanih kompanija, specijalizovanih dobavljača, davalaca usluga, firmi koje se bave srodnim delatnostima i relevantnih institucija (kao što su univerziteti, agencije za standardizaciju i strukovna udruţenja) koji u određenim oblastima međusobno konkurišu, ali i sarađuju1. Pojam "klaster" je u literaturu uveo Majkl Porter, profesor na Harvardskoj Poslovnoj Skoli. Njegova analiza međunarodne konkurentnosti je utvrdila da vodeće svetske izvozne kompanije ne deluju samostalno, već kao deo šire grupe međusobno povezanih kompanija.
Samo prisustvo klastera kao geografske koncentracije pokazuje da se najveći deo konkurentske prednosti nalazi u lokacijama, a ne u kompanijama i delatnostima kojima pripadaju. Uloga lokacije je dugo bila zanemarivana, uprkos činjenici da su konkurentski uspeh i inovacije koncentrisale na određenom geografskom području. Primeri za tu tvrdnju su, na polju zabave – Holivud, na polju finansija Vol Strit i tako dalje.
Kompanije mogu da ostvaruju korist od konkurencije unutar klastera jer ona dovodi do neprestanog inoviranja i samim tim "zdravog" takmičenja unutar iste. S druge strane, drţava treba da ukloni prepreke rastu i razvoju klastera i to treba da bude njen prioritet. Oni privlače strane investicije i povećavaju izvoz i stvaraju jaču ekonomsku poziciju zemlje. Prvo teorijski, a potom i empirijski je potvrđeno da klasteri doprinose rastu konkurentnosi preduzeća, a zatim rastu konkurentnosti na nivou celokupne privrede. Razlog tome je što doprinosi povećanju produktivnosti preduzeća i privrede, kao i neprestanom inoviranju proizvodnje i poslovanja.
Prepoznavanje sastavnih delova jednog klastera počinje uočavanjem jednog većeg preduzeća ili koncentracijom manjih, a nakon toga, analizom vertikalnog lanca firmi, naviše i naniţe, kao i institucija. Sledeći aspekt je horizontalni, koji pokazuje druga preduzeća sa istim ili komplementarnim poslovanjem i njihove sličnosti sa firmom u odnosu na koju vršimo analizu. Granice klastera bi trebalo da obuhvate sva prduzeća i institucije koji su čvrsto povezani, dok bi izvan klastera mogle da ostvaruju slabe veze ili da ih uopšte nema.
Mogu da se jave u različim delatnostima, od manjih, kao što je ugostiteljstvo, do dţinovskih na međudrţavnom planu. Mogu se razlikovati po veličini, širini i razvijenosti. Postoji mnoštvo primera za uspešne klastere. To su Informatički klaster u Silikonskoj dolini u SAD, Holandski transportni klaster (faktori: povljoljna lokacija, luka Roterdam, tradicija u moreplovstvu itd.), Italijanski klaster proizvođača obuće i modne odeće, turistički klaster na Floridi mnogi drugi. Jedan od izuzetno uspešnih klastera predstavlja i Kalifornijski klaster vina, čiji uspeh predstavlja profil razvoja poljoprivredne konkurentnosti i produktivnosti u mnogim zemljama širom sveta.
Jedan od vaţnijih faktora razvoja klastera, a moţda i najvaţniji, je znanje, odnosno cirkulacija znanje unutar klastera. U poslovanju, u kom obiluje znanje, raste značaj istraţivanja, konsultovanja i laboratorija na toj lokaciji, a to dovodi do kreiranja inovacija koje udaljeni konkurenti teţe mogu da kopiraju ili prevaziđu. Zato je i neophodna čvrsta povezanost privrede sa univerzitetima i drugim obrazovnim institucijama, koji doprinose razvijanju znanja, edukaciji i stvaranju potrebnih kadrova, neophodnih za kvalitetno vođenje poslova.
Stvaranje klastera, znači širenje ţestokog lokalnog rivaliteta. Rivalitet podstiče rivale da konstantno teţe sticanju konkurentsku prednost novim inovacijama. Ta večita trka, donosi lokaciji veću produktivnosti. Klasteri, u stvari, predstavljaju kombinaciju konkurencije i saradnje. Takođe, klaster povećava produktivnost i pristupom informacija, koje imaju elementi klastera, komplementarnost i zavisnost proizvoda i elemenata koje nudi, pristup institucijama i javnim dobrima, kao i merenju i podsticanju učinka. U okviru klastera, preduzeće moţe brţe i sa manjim troškovima da nabavlja potrebne komponente i usluge, potrebne za proizvodnju i poslovanje. Sve ovo dovodi do smanjenja transakcionih troškova, brţem protoku informacija i povećanju efikasnosti preduzeća.
Klasteri, sami po sebi, podstiču osnivanje i ulazak novih preduzeća, koji se osnivaju unutar samih klastera. Do toga dolazi, zbog saznanja o potrebi određene delatnosti unutar njih, čime bi se zadovoljili dobavljači, kupci ili proizvođači.
Granice klastera se, uglavnom, nalaze u okviru političkih, drţavnih, granica, ali mogu i da ih prelaze, odnosno, da se formiraju na teritoriji više drţava. Najviše klastera ima u razvijenim privredama, dok je u privredama u razvoju veći deo industije lokalnog karaktera. Ovde su klasteri plitki i većinom koncentrisani na uvozne komponente, kao i usluge i tehnologiju. Firme koje konkurišu, obično funkcionišu više kao ostrva nego kao učesnici samog klastera. Takođe, u zemljama u razvoju, oni sadrţe manji broj učenika, postoji smanjen protok informacija, a veze su nedovoljno razvijene. Razvoj kvalitetnih, funkcionalnih, klastera, veoma je bitan za sam razvoj privrede. To će se postići povećavanjem lokalnog nivoa obrazovanja i kvalifikacija, razvojem institucija, pristupom savremenoj tehnologiji i podsticanjem razvoja konkurentnosti. Razvoj moţe da započne i da se učvrsti zahvaljujući direktnim stranim ulaganjima. To se omogućava privlačenjem većeg broja stranih kompanija u jednu oblast, kao i povećanjem gore pomenutih faktora. Drţava treba da utiče na razvoj institucija na čitavoj teritoriji, a ne samo u okolini gradova, tako što će svoje nadleţnosti decentralizovati. Ako toga nema, klasteri neće biti funkcionalni, jer će preduzeća, pod pritiscima, morati da se obrazuju i lokalizuju u blizini velikih gradova, blizu drţavnih institucija. To dodatno rasejava specijalizovane aktivnosti i stvara visoke troškove.
Sam nastanak klastera se vezuje za istorijske okolnosti koje su prisutne na nekoj lokaciji. Neki od motiva za nastanak kompanija su i koncentracija faktora proizvodnje, odnosno blizina inputa, koji se koriste u proizvodnji, dostupnost istraţivačim centrima i univerzitetima, kao i odgovarajuća infrastruktura. Mogu nastati iz neobične ili velike lokalne traţnje. Primer za ovo su izraelski klasteri za navodnjavanje i druge savremene poljoprivredne tehnologije, koji su odraz suve klime, problema sa navodnjavanjem i ţelje sa samostalnošću u proizvodnji hrane. Takođe, mogu nastati slučajnim dogadjajima ili iz dve ili više inovativnih kompanija, koje podstiču otvaranje i razvoj novih. Dalji razvitak klastera izaziva lančanu reakciju, usled koje brzo nestaju granice slučajnosti. Razvijaja se rivalitet, podstiče se preduzetništvo i neformalni mehanizmi za privlačenje učesnika. Kako raste, klaster vrši sve veći uticaj, pored konkurenata, i na privatne i javne istitucije i drţavnu politiku. Mnogobrojni primeri pokazuju da je klasterima potrebno deset i više godina da bi stekli realnu konkurentsku snagu. Međutim, najveći broj drţavno podsticanih i osnovanih klastera, propadnu, jer se politike i vlade menjaju tokom deset ili više godina, pa samim tim i interesi. Da bi neki klaster projekat uspeo, potrebna je čvrsta saglasnost i dugoročna vizija razvoja, koja ne bi bila menjana ili zapostavljena sa promenom vlasti. Opadanje ovog oblika konkurentske koncentracije preduzeća, moţe biti posledica raznih internih uzorka (rigidnosti koje smanjuju produktivnost i inovacije, pojava kartela i preterana konsolidacija kompanija, itd.) i eksternih uzroka (tehnološki diskonuitet, nedostupnost edukacije i znanja, itd.).
Drţavna politika neizbeţno utiče na mogućnost za unapređenje klastera. Ona moţe da motiviše, olakšava i obezbeđuje podsticaje privatnom sektoru za zajedničku akciju. Konačna uloga drţave je u razvoju i primeni pozitivne, posebne i dugoročne strategije i pokretanje procesa promene koji vrši mobilizaciju drţavnih organa, privrede, institucija i građana da unapređuju i razvijaju opšte poslovno okruţenje i različite klastere.


Primer uspešnog inostranog klastera: Kalifornijski klaster vina

Kalifornijski klaster vina je opisan u studiji slučaja o vinu, na Univerzitetu Harvard, u radu studenata čiji je mentor bio profesor Majkl Porter. Studija je trebalo da pokaţe uspeh ove vrste geografske koncentracije konkurencije na jedan deo poljoprivrede SAD.
Kalifornija učestvuje u nacionalnoj i globalnoj industriji vina. Procenjuje se da je industrija vina u SAD velikim delom locirana u Kaliforniji (87%), sa 92% od ukupnog groţđa ubranog u ovoj zemlji, ima oko 1700 vinarija od 3500 u SAD, a blizu dve od tri boce konzumirane od strane
5
američkog građanina, su poreklom iz Kalifornije. Ona je četvrti najveći svetski izvoznik vina, odmah iza Francuske, Italije i Španije. Od 1986. godine, pa do 2004., izvoz vina iz Amerike je porastao, sa 7.2 miliona na 120 miliona galona, sa zaradom od 790 miliona $ u 2004. godini.
Kalifornijski klaster proizvođača vina uključuje veliki broj komplementarnih, odnosno, pomoćnih delatnosti, što se odnosi i na proizvodnju vina i na vinogradarstvo. U oblasti vina postoje jake veze sa poljoprivrednim klasterom u Kaliforniji. U oblasti proizvodnje, klaster ima jake veze sa ugostiteljstvom i proizvođačima odgovarajućih komplementarnih proizvoda u Kaliforniji, kao i sa turističkim klasterom i drugim vinogradarskim regijama.
Kako je Kalifornijski klaster vina uopšte nastao?
Tri su ključna faktora nastanka i razvoja ovog klastera. Prvi faktor je jedinstveno prirodno okruţenje, izuzetna klima i dostupnost vode, neophodne za sadnice groţđa, kojima obiluje Kalifornija. Drugi faktor je povećana traţnja za ovim proizvodom, nastala još za vreme zlatne groznice, koja je namamila hiljade ljudi da se presele u Kaliforniju. Treći razlog je dolazak velikog broja Evropljana, u potrazi za toplom klimom, koji su sa sobom doneli know-how i time unapredili postupak proizvodnje vina.

Kalifornija sadrţi 17 razbijenih oblasti sa vinogradima, na 100.000 kvadratnih milja, koje se svrstavaju u jedan klaster, po nekim studijama, moţda i u više od jednog. Ti klasteri su povezani na lokacijama. Najznačanija veze, unutar klastera, je veza između uzgajivača groţđa i proizvođača vina. Neki proizvođači vina iz Kalifornije i sami uzgajaju groţđe, međutim, većina njih kupuje groţđe, pa dalje prerađuje u vino. Vaţno je napomenuti da je najveći broj ugovora između uzgajiča i proizvođača u pismenoj formi, a manji deo je usmeni dogovor. Preko pola ugovora je na period preko jedne godine, a prosečno trajanje je oko 3.5 godina. Ovo daje sigurnost proizvođačima u kvalitet groţđa i dugotrajan partnerski odnos. Uzgajivači dobijaju siguran novac za svoj proizvod na duzi period. I jedni i drugi zajedno utiču, kako na smanjenje rizika poslovanja i proizvodnje, tako i na smanjenje troškova.
Veoma vaţan segment ovog klastera je turizam. Dobro vino, uz dobru hranu, predstavlja dobru reklamu za svakog turistu koji je u poseti Kaliforniji. Ljudi koji dolaze ovde, uţivaju u prirodnoj lepoti i okruţenju, uz vino. Lokalne agenicije vrše ture obilaska vinograda i vinarija, od malih, porodičnih, do velikih vinograda, degustaciju različitih vrsta vina, što umnogome utiče na širenje brenda kalifornijskog proizvoda. Procenjuje se da je prihod, samo od turističkih poseta oko 15 miliona ljudi, na temu vina i vinograda, iznosio 1.3 milijarde $.
Unapređenjem tehnologije i kompjuterizacijom komunikacije, olakšan je protok informacija od dobavljača preko prozivođača, do samih kupaca, a samim tim se smanjuju transakcioni troškovi. Dalje, razvojem interneta, mogućnost reklamiranja se mnogostruko proširila.
Postojanje društvene mreţe u ovoj industriji vina, uključuje nekoliko asocijacija, kao što je Institut vina ili Asocijacije prodavaca vina u dolini Napa i Sonoma. Korporacija za ekonomski razvoj, iz doline Nape, takođe utiče na poboljšanje i širenje društvene mreţe, kao i edukaciju menadţera za upravljanje kompanija, koje posluju unutar ovog klastera ili su povezani s njim. U domenu edukacije i obrazovanja, veoma značajnu ulogu ima i Kalifonijski univerzitet u Dejvisu, odakle stučnjaci vrše istraţivanja, nadgledaju proizvodnju, biraju sorte, vrše razna oplemenjivanja ukusa vina i drugo.
Kalifornijski klaster vina je nastao spontano, bez planiranja od strane drţave. To se desilo širenjem interakcija više vinogradara i prozivođača vina. Njihove veze, podstakle su i druge da uđu u proizvodnju. Granice su se širile i na delatnosti koje u početku nisu imale dodirnih tačaka sa vinogradarstvom. Međutim, dobrom strategijom, ukomponovane su zasebne jedinice pod jednu celinu, odnosno, jedan brend – Kalifornijsko vino.


Mogućnosti primene klastera u privredi Srbije

Srbija, za sada, najveće šanse za izvozom ima u poljoprivrednim proizvodima. Međutim, konkurentska prednost Srbije je, po nekim procenama, na samom dnu lestvice evropskih zemalja. Takođe, nepovoljna struktura izvoza, gde dominiraju sirovine ili proizvodi u niţoj fazi prerade, pokazuje nedovoljnu konkurentnost domaćeg agrara, kako sa cenovnih, tako i sa necenovnih aspekata. Od 2002. godine, povećava se izvoz domaćih poljoprivrednih proizvoda, što se prevashodno duguje većem izvozu ţitarica i šećera. U izvozu voća i povrća, oko 90% predstavljaju smrznuto voće i povrće, koji u ovakvom stanju imaju niţu cenu i sluţe kao sirovina za proizvodnju alkoholnih i bezalkoholnih napitaka, kao i drugih voćnih proizvoda. Postoji primer, šljivarskog regiona, Valjevske Podgorine, gde šljivari prodaju svoje proizvode kao suve ili zamrznute šljive, iako bi, u preradi u rakiju šljivovicu i njenu prodaju, dobili višestruko veći novac. Međutim, neangaţovanost drţave iskoristili su strani uvoznici i prerađivači, koji ove sirovine otkupljuju po niskim cenama. Ukoliko bi drţava, sa dobrom strategijom razvoja stimulisala zdravu konkurenciju, usmeravala bliske fakultete i škole ka ovom sektoru poljoprivrede, kao i omogućavala osavremenjivanje tehnologije, Srbija bi vrlo brzo mogla da dobije zaštitu porekla i brend ovih voćnih rakija. Takođe, kvalitetom svog izvoza vezala bi za sebe inostrane kupce i partnere i polako ulazila na strana trţišta kao Srpska rakija.
Kao i u proizvodnji rakija, tako i vinogradarstvo i proizvodnja vina u Srbiji ima šanse za razvoj kroz klaster. U ovoj grani, stalnim rastom novoosnovane privatne vinarije i vinogradi, preuzimaju primat od dosadašnjih "fabrika" vina, koji su uglavnom bili u drţavnom vlasništvu. Ovde moţe doći do pojave više klastera, na različitim delovima teritorije Srbije ( Fruška Gora, okolina Rudnika i Topole, Ţupa i okolina reke Morave, itd.). Konstantno poboljšavanje kvaliteta vina, treba da bude praćeno stalnim osavremenjivanjem tehnoogije. Pošto su ove vinarije i vinogradi još uvek u fazi nastajanja, drţava treba da im obezbedi postojanje institucija na njihovoj teritoriji ili u okolini, odnosno decentralizaciju administracije, kako bi njihova veza drţavom bila efikasnija. Ovi regioni imaju, uglavnom, kvalitetnu zemlju, dosta sunca i dovoljnu količinu vode tokom godine. Takođe, veći broj vlasnika ovih vinarija se vratio iz inostranstva, gde su neki radili na vinogradima ili posedovali vinarije, u Srbiju, i samim tim doneli potreban know-how. Sa aktivnim učešćem domaćih, ali i stranih stručnjaka enologa, koncept proizvodnje vina bi mogao da se popenje na viši nivo. Stvaranjem raznih instituta za vino ili učešćem tehnoloških i poljoprivrednih fakulteta, kvalitet sorti groţđa i samog vina bi svakako porastao. Treći faktor koji doprinosi stvaranju klastera, nalik onom u Kaliforniji, je velika traţnja. U slučaju naših vina, traţnja još uvek nije dovoljno velika, jer kod nas jos nije razvijena kultura vina. Sa stimulisanjem izvoza i kvalitetom samih proizvoda, naša vina mogu da budu konkurentna, za početak, vinu u okruţenju. Sa povećanjem traţnje, povećava se i ponuda vina. To podrazumeva ulazak novih preduzeća u klaster. Oni se bave ili centralnim proizvodnim programom (vina) ili proizvode npr. flaše, čepove, etikete. Širenjem trţišta i brenda "srpskog vina", jača potreba turista koji su u poseti Srbiji, ali i domaćih ljubitelja, da obiđu ove vinograde i vinarije, degustiraju vina i uţivaju u prirodi. Pravilan razvoj ovih klastera i ravnomerna drţavna pomoć u njihovm razvoju, omogućiće tim regionima i čitavoj privredi veću produktivnost.
Istorijski posmatrano, u Srbiji je bilo više pokušaja stvaranja klastera, i to na nekoliko načina. Neki od njih su bili i poljoprivredni kombinati. Danas, u Srbiji, postoje različite vrste klastera u nastajanju npr. u turizmu. To su Kopaonik, Zlatibor, Vrnjačka banja i mnoge druge banje. Srbija bi mogla da, turističkim banjskim klasterima da privuče veliki broj stranaca. Stvaranjem i obnavljanjem infrastrukture, poboljšanjem kvaliteta smeštaja i hrane kao i aktivnim i forsiranim marketingom u zemlji i inostranstvu, broj korisnika ove vrste lečenja i odmora bi svakako porastao. Srbija ima šansu u stvaranju većeg broja klastera banja, jer ima velike količine termalnih voda. Jedino je potrebna čvrsta i dugoročna drţavna strategija nastanka, razvoja i finansiranja ovog projekta.

Iako je nastanak klastera, uglavnom posledica slučajnosti i istorijskih delovanja pojedinaca i preduzeća, drţava treba da omogući razvoj klastera kroz infrastrukturu, zakone i institucije, kao i stvaranje pogodog ambijenta za dolazak stranih investitora. Ona ne treba da deluje samo deklarativno, već i suštinski da potpomogne stvaranje uslova za razvoj klastera. Kompanije i menadţeri treba da prihvate koncepciju jake i zdrave konkurencije, i da to iskoriste za jačanje svoje konkurentske prednosti kroz uvođenje inovacija. Stvorenim osnovama za razvoj, od strane drţave i pravilnim i inovativnim poslovanjem od strane preduzeća, povećava se produktivnost čitave privrede.


Literatura:
1. Michael E. Porter, The economic performance of clusters, Harvar Business School, 2003.
2. Michael E. Porter, The Competitie Advantage of Nations, Harvard Business Review, 1990.
3. Michael E. Porter, The Competitive Advantage of Regions, Harvard Business School, 2003.
4. Michael E. Porter, Clusters and the New Economics of Competition, Harvard Business Review, 1998.
5. Majkl E. Porter, O Konkurenciji, Fakultet za Ekonomiju, Finansije i Administraciju (FEFA), 2008., Beograd.
6. V. Paraušić, D. Cvijanović, Značaj i uloga klastera u identifikaciji izvora konkurentnosti agrarnog sektora Srbije, Institut za ekonomiku poljoprivrede, 2006.
7. R. Mueller, D. Sumner, Clusters of Grapes and Wines, International Wine Business Reserch Conference, July 2006.
Internet:
1. www.alcocluster.org – Alko Klaster Juţne Srbije
2. www.srpska-rakija.com – Udruţenje Srpska Rakija
3. www.klasteri.merr.gov.rs – Klasteri u Srbiji
4. www.merr.gov.rs – Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja

UTICAJ ENERGETSKE KRIZE NA SRBIJU

Energetska kriza koja je obeležila početak 2009. godine, predstavlja kulminaciju višemesečnog spora između Rusije i Ukrajine. Nakon neisplaćenog celokupnog ukrajinskog dugovanja prema Gaspromu (isplaćeno je oko 50%), Rusija odlučuje da obustavi isporuku gasa Ukrajini. Kako bi sprečila privredni kolaps, Ukrajina se odlučuje da "prisvaja" gas, koji ide preko njene teritorije, tranzitno, ka zapadnoj i srednjoj Evropi, kao i Balkanu. Ruske procene su da je, za nekoliko dana, ukradeno gasa, u vrednosti oko 65 miliona dolara. Nakon toga, Rusija odlučuje da potpuno obustavi isporuku gasa u Ukrajinu, a time i u ostale delove Evrope.

Razvijene evropske države dočekale su spremno ovu krizu, najviše zbog popunjenih skladišta gasa. Privrede zemalja EU koje su se našle direktno na udaru, praktično, do sada, i nisu osetile nedostatak ovog energenta.

Srbija, nasuprot ostalim razvijenim zemljama, energetsku krizu, dočekala je potpuno nespremno i zatečeno. Iako je započeta izgradnja skladišta gasa u Banatskom Dvoru, ona do danas nije završena, tako da je gas, koji je proticao kroz Srbiju, u potpunosti trošen, sa minimalnim odlaganjem u zalihe. Za prvu sledeću fazu dogradnje tog skladišta potrebno je oko 21.8 miliona evra, koje Srbijagas nema, prevashodno zbog svakodnevnog gubitka koji ostvaruje, usled neekonomske cene gasa. Banatski Dvor će završiti, verovatno Gaspromnjeft, ako se ništa ne promeni u tzv. "naftno-gasnom aranžmanu", ali tek od jula meseca, što je predviđeno ovim sporazumom. Sigurno je da bi privreda Srbije i obično građanstvo imalo mnogo manje muka oko proizvodnje i grejanja, da se na vreme mislilo o izgradnji skladišta. Da nije započeta isporuka gasa Srbiji, od više od 4 miliona kubika gasa dnevno, iz skladišta Mađarske, Austrije i Nemačke, privreda bi, sa minimalnim zalihama (za svega par dana), zasigurno doživela kolaps. Ovako, dobra volja, pune zalihe ovih zemalja, kao i politička angažovanost učinile su da fabrike i preduzeća mogu normalno da funkcionišu, a  građani, bez problema oko grejanja, provedu Božićne praznike. Međutim, ni njihova isporuka Srbiji, neće trajati večno, pa, za sada jedino, što nam preostaje je da se molimo da Rusija i Ukrajina što pre reše spor, jer je Srbija, sa jedne strane kolateralna šteta tog spora, a sa druge, žrtva sopstvene nebrige i neinformisanosti. Brzo rešavanje problema traže sve države EU, na čelu  sa Nemačkom i Francuskom, vršeći pritisak na vlasti u Moskvi i Kijevu da prihvate evropske posmatrače na gasovodima, koji će pratiti tranzit kroz Ukrajinu.

Velika većina elektrana u Srbiji radi na prirodni gas. Neke imaju mogućnost zamene gasa mazutom, međutim, ne mali broj, tu mogućnost, ne poseduje. Usled nedostatka gasa, te elektrane prestaju da proizvode električnu energiju i na udaru je, između ostalog, sam potrošač. Rad na mazut je skoro prevaziđen, jer stvara smog u gradskim sredinama i utiče na čovekovu okolinu. Zato bi Srbija, kao i ostale zemlje morala da radi na pronalaženju novih načina proizvodnje električne energije. Što se alternativnih izvora energije tiče, možemo iskoristiti snagu vetra u Vojvodini, termalne i podzemne vode, kao i solarnu energiju. Ovi načini proizvodnje i stvaranja energije, prevashodno bi imali za cilj obezbeđenje potrebe kod običnih potrošača, odnosno, građana, za struju, grejanje itd.

Procenjuje se da Srbija ima dovoljne zalihe termalnih podzemnih voda, da može da greje veliki broj domaćinstava, kao i poljoprivredne posede, da se koristi u te svrhe, kao i za turizam. Eksploatisanje ove vrste energije, kod nas je malo zastupljeno.

Pored termalnih voda, još jedan od načina kako proizvesti električnu energiju je eksploatisanjem snage vetra korišćenjem vetrenjača. Vojvodina je mesto gde bi te vetrenjače mogle da se postave i njihovim radom, popustio bi pritisak na elektro-energetski sistem, a način proizvodnje je pogodan po ekološke zahteve i čovekovu okolinu. Postavljanje ovih sistema treba da bude ili strategija čitave države, čime bi država regulisala distribuciju proizvedene energije, ili lokalnih samouprava, koja bi svaka za sebe, postavljala sistem, proizvodila i distribuirala struju, pa mozda i prodavala drugim sredinama. Primer za to je jedno norveško seoce, na zapadu ove skandinavske zemlje, sa nekoliko stotina stanovnika i puno vetrovitih dana tokom godine. Decenijama, ljudi su ovde lovili ribu i to ima je bila glavna delatnost. Međutim, studijom lokalne uprave, pod čiju nadležnost spada to seoce, utvrđeno je da je baš ono izuzetno pogodno za postavljenje vetrenjača i proizvodnju električne energije. Država i samouprava su finansirali izgradnju, a stanovnici su dobili čist način proizvodnje energije po niskoj ceni. Čak je prisutan konstantan suficit u proizvodnji, što je iskorišćeno za prodaju susednoj opštini. Tako je ovo mesto postalo bogatija i ekološki čistija sredina, a domaćinstva ovde nemaju problem sa nedostatkom struje i grejanja.

Jedan od načina kako smanjiti zavisnost stanovnika većih gradova od nedostatka energenata je iskorišćavanjem energije sunca. Time bi se pokrile pojedinačne zgrade, blokovi, kuće i manja gradska naselja. Primeri za ovaj alternativni način proizvodnje  su grčki gradovi, prvenstveno Atina i Solun, koji solarne kolektore koriste za proizvodnju struje i tople vode za pojedinačne zgrade.

Razvijanjem ovih, alternativnih načina proizvodnje električne energije, Srbija bi u mnogome smanjila potrošnju gasa, prvenstveno kod samih stanovnika i potrošača. Takođe, izgradnjom skladišta gasa, svaki nedostatak ovog energenta, bio bi nadoknađen iz zaliha, što ne bi imalo posledica po privredu, a stanovništvo krizu, praktično, ne bi ni osetilo. Srbija bi u tom slučaju, mnogo manje energetski zavisila o eksternih faktora i svaka neočekivana situacija, bila bi spremno dočekana.

Ova kriza koja je zadesila, između ostalog, Srbiju, pokazala je nespremnost našeg sistema, da onemogući brz udar na privredu i obustavljanje proizvodnje. Potreba cele Evrope je da bude što manje energetski zavisna od Rusije, a opet da sa njom ima dobre političke odnose.  Srbija bi trebala da iskoristi "gasno-naftni aranžman" i po povoljnijim uslovima nabavlja gas. S druge strane, treba razmišljati o drugim, alternativnim izvorima energije, koje bi smanjile zavisnost zemlje u pogledu nabavke gasa ili drugih energenata.